Crno-Beli Svet
Život i smrt. Ljubav i mržnja. Mir i rat. Sitost i glad. San i java. Red i haos. Dobro i zlo... Belo i crno.
“Sve ima polove. Sve ima svoj par suprotnosti.”
...
Svako od nas, putnika-tragaoca, korača svojim putem. “Putem koji nam je obeležen.” Našim putem, ali i putem naših predaka, putem naših potomaka. Istovetnim, ali i potpuno različitim putem.
Setimo se. Nekada smo kao luda razdragano gazili u sunovrat. Do juče smo otkrivali pred nosem nam skrivene simbole. Danas? Dokle smo danas stigli i gde ćemo tek zakoračiti sutra?
Naši koraci su prvo bili nespretni i nisu mogli da biraju gde gaze. No, vremenom su postali smeliji i drskiji u odabiru tla, terena, materijala... Boje.
...
Lutao sam u potrazi za smislom tih boja. Da li su pojednostavljen odnos dobra i zla, podsetnik na stalni izbor puta koji je pred nama?... Ovim odgovorom nisam bio zadovoljan... Šta ako sam pogrešno shvatio poruku? Šta ako je kontekst simbola na neki način “promašio” suštinu?
Svetlost bez tame ne može da postoji, kao ni tama bez svetlosti. Ljubav bez mržnje, kao ni mržnja bez ljubavi. Dve strane istog novčića, ali i dva tasa iste vage.
Znači li to da jedna noga mora stabilno stati na jednom, dok druga stabilno stoji na drugom polju? To znači da je tačka ravnoteže - nit koja spaja oba polja, suprotna u svom kvalitetu (polu), ali istovetna u kvantitetu (jačini), nit ili linija spajanja krajnosti. Nazovimo je linijom Sudbine.
Zanimljivo je da se taj naziv sreće i u najsavršenijoj veštini, kojoj su težili stari barokni Majstori komponovanja. Zvali su je umetnost Fuge, najsavršeniji pokušaj da se kosmički kontrapunkt preslika u zvuk. Jer Fuga je to - tkanje.
Da li bi to značilo da je linija koja razdvaja naša polja (crna i bela), linija Fuge - definišuća linija, linija ličnosti, linija Sudbine? Da li to znači da je Fuga skriveni obrazac u koji je utkano Veliko Uputstvo? Ono koje nam je darovano kad smo poslati sa Istoka? Ono na koju nas podsećaju slučajnosti koje nam se ponavljaju? Ono za koju će nas pitati P:. M:. sa I:., poznatiji pod svetovnim imenom - Smrt.
No... Šta ako... Crna i bela polja nisu mane i vrline, već nešto drugo? Šta ako su to stanja? Stanja uspavanosti i budnosti? Pasivnosti i aktivnosti? Nesvesnog nagona i svesne Volje? Gluposti, inercije i sivila naspram Mudrosti, Snage i Lepote?
I šta ako... Ništa od pomenutog nije pravi ugao posmatranja? Jer šta je ugao, osim puki delić celog kruga, celog spektra mogućnosti i - Istine? Šta ako je sve od pomenutog samo jedan njen mali deo?
Šta ako su suprotnosti iste, ako se sve krajnosti mogu spojiti, ako su sve istine samo poluistine, ako se svi paradoksi mogu pomiriti?
