P:. M:. sa I:.

Kada vreme dođe, tu je On. U zavisnosti od naših dela, reči i misli - miran, nežan, sa spokojnim smeškom... ili ne. Došao je da nas pripremi i povede na poslednje putovanje.

Od trenutka prvog udaha, ovaj svet polako počinjemo da napuštamo. Putovanje ima svoje trajanje i svakim korakom - kraj puta se bliži. Ako je početak puta prirodan i uobičajen, zašto se kraju pridaje toliko ružnih i loših značenja? To što je nepoznanica, ne mora da izaziva parališući strah.

...

Smrt je, kako su je opisivali neki drevni Učenjaci, samo početak. Novog puta, novih izazova i iskušenja, novih pouka. Smrt je prelazak iz jednog pojavnog stanja u drugi, a najčešće - prelazak iz jednog vida otelotvorenja u vrlo sličan.

Smrt je kao usputna stanica na jednom nepreglednom razvojnom putovanju. Stanice su različite, od samih naznaka života u mineralnim svetovima, do nedokučivih visina svesti na ravnima Duha.

No, na svakoj stanici nas čeka stari prijatelj, Učitelj koji nas priprema za dalje. Majstor Pripreme, koji nas uvek priprema za isto - Svetlost i suočavanje sa Svetlošću.

...

Trenutak suočavanja, po nekim predanjima može trajati i danima, ali spremna Duša će taj trenutak dočekati u miru i spokojno. Međutim, retki dočekaju na taj način. Zašto?

Odgovor na ovo pitanje je poznat - zbog vezanosti, strasti i nepravde. Ono sa čime se nismo za života suočili, prihvatili i "izmirili", ono od čega bežimo i od čega strahujemo. Ukratko, sve ono što nije u Duši stvaralo i negovalo osećaj mira (smiraja).

Većina ljudi o sopstvenoj smrtnosti ne razmišlja dok se ne razboli, ne oseti da je smrt blizu ili makar je ne vidi u svom okruženju. Misli o konačnosti svojih namera, nastojanja, zamisli i truda, misli o konačnosti života, dolaze tek kad je vreme za te misli - kasno, jer život treba živeti sa svešću o svojoj prolaznosti (u ovom telu). Tek svest o tome može usmeriti osobu ka ispunjenju Zadatka koji je dobila, jer - sluša i čuje svoju Dušu.

Osoba koja ne misli ili beži od misli o svojoj konačnosti i prolaznosti - nije spremna da "svede svoje račune", a onda i neće biti u mogućnosti da naglavačke promeni svoje stavove i navike u kratkom roku, jer kratak rok joj jedino ostaje.

Oni koji su osetili stanje duboke meditacije mogu posvedočiti da u tom stanju racionalni um skoro pa ne postoji. Racionalni um je odlika fizičkog tela, a u slučaju da više nemamo fizičko telo - hoćemo li imati i racionalni i misleći um - razum?

Dolazimo do toga da je ono što je bilo životna filozofija - Duša će je nastaviti dalje i iz nje će donositi odluke i izbore u skladu sa filozofijom življenja osobe, dok je još imala fizičko telo. Nazovimo to navikom Duše.

Ukoliko Duša može zapamtiti nameru oslobađanja od vezanosti, strasti i nepravde - zadržaće mogućnost da će i nakon praga smrti ići u smeru oslobađanja od istog.

Na istoku postoji običaj da se lični predmeti, odeća i obuća spale, kako bi osoba u trenutku prelaženja iz jedne u drugu ravan postojanja bila manje vezana za ovozemaljsko. Osoba koja je bila vezana za svoju skupocenu garderobu, veliki broj obuće, luksuzna vozila, status u društvu, slavu, bogatstvo i moć - uslovljena je vezanošću i strašću da se ponovo otelotvori, ali možda u baš suprotnim okolnostima, kako bi svoju vezanost i strast "pomirila".

Svaka vezanost i strast je svojevrsno "sidro" za Dušu u trenutku napuštanja ovog sveta i odlaska u Dom.

...

Spremnost ili Smiraj se gradi marljivo i istrajno: negomilanjem suvišnih stvari, oslobađanjem od bilo kakve vezanosti, razuslovljavanjem od strasti i nagona, oslobađanjem od očekivanja i nepravde. Tako, još za života, Dušu činimo slobodnom i toj će slobodi težiti u trenutku napuštanja svog Hrama.

Šta onda ostaviti za sobom?

Malo toga materijalnog, ali svakako više toga duhovnog. Treba otići praznih ruku, ali punog srca. Bez grča, već sa osmehom na licu, jer nosimo samo ono što smo od srca dali.

Neka tako bude.