Dužnosti

Šta duguješ i kome? Ne materijalno, već duhovno. Kome duguješ i šta?

...

Dužnost proizilazi iz reči "dug". Dužnost je potreba za izmirenjem duga, da smo dužni, da dugujemo. Kakav je to dug?

Dolaskom na ovu ravan, dobili smo mogućnost da se razvijamo kroz saradnju sa drugim bićima, okruženjem, okolnostima. Od samog početka, sve nam je obezbeđeno, dato, poklonjeno, bez ograničenja. Tu već leži prvi dug.

Mnogi su imali taj blagoslov da im je dato da se razvijaju u okrilju doma i porodice, zaštićeni od spoljašnjeg sveta. Imali su pogodne uslove i bili pošteđeni neprijatnosti i izazova kojima nisu tad dorasli. To je drugi dug.

Kako je život tekao, neki su bili i podržavani, uz mogućnost da pohađaju prestižne škole, fakultete, razvijajuće sportove. Sve je to trebalo obezbediti i novčano podržati. Još jedan dug.

Na putu odrastanja, bilo je i onih koji su pružili emotivnu podršku, roditelji i prijatelji, koji su tu bili za nas u teškim i izazovnim trenucima. I njima dugujemo.

Nakon toga su se ređale šanse, bez obzira da li smo ih mi prepoznali i iskoristili. Šanse su postojale, to je činjenica. Nabrajanje se može nastaviti u nedogled.

Na žalost, ljudi ne vraćaju svoje dugove, a kad vraćaju - skloni su da ih umanje, da vrate samo deo. No, dug je nešto što nas čeka i nevraćen - postaje nepravda, a nepravda je jedno od najvećih grehova.

Roditeljima, ako smo srećni da ih imamo i da su još uvek živi - dužni smo da vratimo dug kroz pažnju koju im pružamo i podršku u njihovom životnom smiraju. No, ono što su nas naši roditelji zadužili, mi vraćamo i našoj deci.

Prijateljima, ako imamo tu čast da ih imamo i da su uz nas, naravno da vraćamo dug koji je "stvoren", ali ne samo njima, već i drugima kojima je to što smo mi dobijali - neophodno. Kad je nama bilo teško, mi smo dobili podršku. Podršku možemo i treba da vratimo kroz one kojima je podrška u tom trenutku potrebna, bili oni prijatelji ili ne.

Međutim, kako i kome ćemo vratiti dug, koji je napravljen tako što su nam pružane mogućnosti, šanse, iznenadne povoljne okolnosti, prijatne slučajnosti... Šta ćemo povodom toga?

Da bismo vratili dug, moramo znati kome, a u ovom slučaju - samo je jedno zaslužno za sve nabrojano. Kako ćemo onda vratiti dug SVEMU?

Na dva načina - dualno. Kroz zahvalnost i kroz deljenje svojih spoznaja sa drugima. Prvo direktno vraća dug Izvoru, a drugo služi da budemo prelivajući vrč, za one koji još uvek nisu stasali da čuju, vide ili osete tanane načine na koje SVE sprovodi svoju Zamisao.

U svakom od primera postoji dualni pristup, jer smo u Dualnom svetu i to je (dok smo u ovom svetu) - Zakon.

Ispuniti svoju Dužnost, za onog ko je na putu Prosvetljenja - je Svetinja. Međutim, tada se može čuti zavodljivi glas koji veliča nas uspeh, našu ličnost... opijajući ukus slave.

Ključ vraćanja duga je da bude bez očekivanja i još najvažnije, bez osećaja veličine. Vraćanje duga mora biti u tišini, u anonimnosti i u "zaboravu". Onaj ko od svoje Dužnosti gradi sliku o svojoj veličini, suštinski ne vraća svoj dug, već novi dug stvara. Dug Sudbine. Isto je i sa onima koji dug "mere" i "premeravaju" i odlučuju koliko će dati. Daleko smo od Savršenog Posmatrača, da možemo videti koliko iznosi dug stvarno. Proračunavanje i proračunatost nije vrlina, a pogotovu kad su Dužnosti u pitanju.

Stoga, postoji jasno rešenje, koje može dovesti do jednog divnog i uzdižućeg sveta: budi svestan svog duga, vrati dug tako da niko ne sazna i vrati dug višestruko.

Posvećenik će razumeti i šta će mu biti "vraćeno" filozofijom otplaćivanja duga unapred.

Neka tako bude.